Електронска парамагнетна резонанца (ЕПР) је врста технологије магнетне резонанце која потиче од магнетног момента неспарених електрона. Може се користити за квалитативно и квантитативно откривање неспарених електрона садржаних у атомима или молекулима супстанци и њихово истраживање. Структурне карактеристике околног окружења. За слободне радикале, орбитални магнетни моменат готово да нема ефекта, а већина укупног магнетног момента (изнад 99%) доприноси спину електрона, па се електронска парамагнетна резонанца назива и „електронска спинска резонанца“ (ЕСР).

Електронску парамагнетну резонанцу први је открио бивши совјетски физичар Е·К·Завоис 1944. године из МнЦл2, ЦуЦл2 и других парамагнетних соли. Физичари су први пут користили ову технику да проучавају електронску структуру, кристалну структуру, диполни момент и молекуларну структуру одређених сложених атома. На основу резултата мерења електронске парамагнетне резонанце, хемичари су разјаснили хемијске везе и дистрибуцију електронске густине у сложеним органским једињењима, као и многе проблеме у вези са механизмом реакције. Американац Б. Цоммонер ет ал. увео технологију електронске парамагнетне резонанце у област биологије по први пут 1954. Уочили су постојање слободних радикала у неким биљним и животињским материјалима. Од 1960-их, због сталног унапређења инструмената и континуиране иновације технологије, технологија електронске парамагнетне резонанце се користи у физици, полупроводницима, органској хемији, комплексној хемији, хемији зрачења, хемијском инжењерству, хемији мора, катализаторима, биологији и биологија. Широко се користи у многим областима као што су хемија, медицина, наука о животној средини и геолошка истраживања.